Onda kada žurite gradom, ne znate da li stižete. Kada čekate autobus koji nikako ne dolazi. Kada se plašite kako ćete danas proći na poslu, u školi, na ispitu. Kada vas nervira smeće na ulici. Kada vidite smog u vazduhu. Brinu vas ratovi. Loše vesti. Nekulturni ljudi. Bahatost. Pitate se čemu sve ovo?
Tada, zažmurite. I podignite se na prste što više možete. U tom najistegnutijem položaju vaših napetih tabana koji su podigli celo vaše telo, desiće se nešto sa vašom glavom.
Umočićete je u boje. A kada se to desi, ona muzika koju neko pušta sa telefona i koja vas iritira pretvoriće se u cvrkut ptica. Miris tog motora zameniće miris zumbula. Mrgudni pogledi postaće prijateljski. Umesto bicikle čovek će jahati jednoroga, a jelen će čitati novine u parku. U kanalu će umesto smeća plivati ribe. Na bilbordima će umesto poziva za humanitarni sms za pomoć deci stajati veliko obaveštenje: “100. dan otkako su sva deca zdrava i srećna!” Rode će biti na svakoj banderi. Drveće će biti nesputano u svojoj krošnji.
Prelepo je u tom oblaku boje. I da, nažalost, moraćete da se spustite na zemlju i pogledate opet tu našu surovu realnost. Jer ćete osetite da su stopala utrnula od tog naprezanja. Sve je tu, tako kako jeste. I rečenica koja nas teši je tu kao mantra- uvek može i gore.
Ali zar nije bilo lepo u tom svetu barem na kratko?
Leave a Reply